AKUTNE INFEKTIVNE BOLESTI DUŽEG TRAJANJA

Dijeto-terapija:

U ovu grupu spadaju sve one zarazne bolesti koje i pored toga što počinju kao akutne, traju po nekoliko nedelja i izazivaju, pored lokalnih promena na nekom organu (organi za varenje) i tešku intoksikaciju čitavog organizma (septičko stanje). To trajanje i sama bolest na taj način dovode do velike iscrpljenosti organizma.

U ovu grupu bolesti spadaju: trbušni tifus, paratifus, teški oblici dizenterije, malteška groznica, hronična sepsa i još njima slične.

TRBUŠNI TIFUS

Dijeto-terapija:

Ovoj dijeto-terapiji kod trbušnog tifusa treba posvetiti posebnu pažnju. Razlog nisu samo zajedničke osobne svojstvene svim infektivnim akutnim bolestima i dužina trajanja ove bolesti, već i zbog toga što je ova specifična bolest praćena pojavom grizlica u zidu tankog creva. Tako da postoji opasnost od prskanja zida tankog creva i prodiranja sadržaja creva u trbušnu duplju i pojave peritonita, odnosno zapaljenja trbušne maramice. Ove promene na zidu tankog creva mogu biti uzrok za teška krvarenja, a sve to uslovljava smanjenje sposobnosti za iskorišćavanja hrane.

Zato se pri planiranju ishrane posebno mora obratiti pažnja na:

– Dijeto-terapijom se mora pre svega održati stepen uhranjensti na što je moguće višem nivou i da se sreči gubitak telesne težine. Ovo je jako važno i u situaciji, ako je bolesnik pre nastanka bolesti imao smanjenu telesnu težinu (pothranjenost).

– Mora se voditi rsčuna da u ishrani ne učestvuju namirnice bogate celulozom, da nema preteranog unošenja šećera, da obedi moraju biti mali po zapremini i česti i da hrana koja se konzumira ne bude gruba. Sve ovo navedeno može uticati neposredno (veliki obrok, celuloza) i posredno (gasovi), na nastajanje bolova, krvarenja, pa i do prskanja zida creva.

Učešće pojedinih hranjivih materija u strukturi dnevnog obroka

Kalorije: U ranijoj praksi je glavna karakteristika ove dijet-terapije bila mala kalorijska vrednost dnevnog obroka. Međutim, novija praksa i naučna saznanja nas upućuju, da kalorijska vrednost dnevnog obroka treba da bude između 3000 i 3500 k.cal, a šta je sasvim dovoljno da se očuva početna telesna težina, pod uslovom da je dnevno unošenje tečnosti odgovarajuće.

Belančevine: Veliki intezitet kataboličkih procesa u tkivima uslovljava da dnevni obrok već na samom početku lečenja obezbedi najmanje 1 do 1,5 gr belančevina na kilogram telesne težine. Ovo znači da ukupna kolčina belančevina treba da bude oko 70 do 100 grama, stim da 50% treba da bude životinjskog porekla, U ukupnoj kalorijskoj vrednsti dnevnog obroka, one treba da učestvuju sa 10 do 15 %.

Masti: Kako je sposobnost organizma da apsorbuje masti znatno umanjena, treba nastojati da njen sadržaj u ishrani bude što veći. To znači, da sadržaj masti treba da se kreće oko 150 grama dnevno, odnosno da od celokupne kalorijske vrednsti dnevnog obroka masti čine 45 % te vrednosti.

Ugljeni hidrati: Treba se opredeliti za one namrnice, nosioce ugljenih hidrata, koje se lako apsorbuju. Takođe, treba izbeći mogućnost da višak šećera dospe u debelo crevo i tu pod dejstvom mikroorganizama dovede do nagomilavanja gasova koji mogu pogoršati stanje. Zbog toga prednost imaju monosaharidi, naročitoglikoza,a od disaharida laktoza i saharoza. Skrob treba davati u što manjim količinama, a celulozu po mogućstvu isključiti. Izuzev u prvim danima terapije, kada voćni sokovi pretstavljaju glavnu hranu, količina ugljenih hidrata u dnevnom obroku ne treba da pređe 40 % ukupne kalorijske vrednosti dnevnog obroka.

Vitamini: Sadržaj vitamina u hrani u toku akutne faze bolesti, pa i u toku rekonvalescencije treba da je što veći. Ovo iz razloga, kako bi se potpuno nadoknaio veliki gubitak u vitaminima izazvan pojačanim intracelularnim metabolizmom, a u isto vreme i povećala otpornost organizma prema infekcijama.

Sadržaj vitamina C u dnevnom obroku treba da bude najmanje 250 mg, tijamina najmanje 3 mg, takođe riboflavina 5 mg, nijacina 50 mg, vitamina A 8 000 i.j, i vitamina D 400 i.j. Ovako velike količine vitamina mogu se obezbediti samo kada se uz voće i povrće u ishrani, dodatno koriste i vitamini u obliku sintetskih preparata.

Mineralne soli: Kako je trbušni tifus praćen visokim temperaturama i obilnim znojenjem, gubitak mineralnih soli je značajan.Zato već u prvim danima bolesti, pored obilnog davanja voćnih sokova bogatih mineralnim solima, treba davati i natrijum-hlorid. Najbolje je u voćne sokove dodavati natrijum-hlorid (0,5 g.). Ukupna količina natrijum-hlorida koja se unese u organizam hranom, ne treba da bude manja od 15 do 20 grama dnevno.

Zastupljenost pojedinih namirnica u strukturi dnevnog obroka

Žitarice: Dopuštena je upotreba belog brašna za pravljanje raznih kremova u fazi rekonvalescencije i dvopeka, ili na plotni pečenog hleba u kriškama. Sve ovo u manjim kolčinama.

Meso i Jaja: U prvpj fazi dijeto-terapije, dozvoljena je upotreba meko kuvanih jaja (3 do 6 kom dnevno) i jaja u obliku kremova. U narednoj fazi je dozvoljena i upotreba seckanog ili mlevenog mesa mladih toplokrvnih životinja, ptica i posnih riba.

Mleko i mlečni proizvodi: Jogurt i kiselo mleko treba da su, pored voćnih sokova, glavna hrana, a to naročito u fazi bolesti kada je telesna temperatura povišena. Ako to bolesniku prija i podnosi bez loše reakcije, oni se mogu davati i do jedne litre dnevno. Prednost ovih namirnica je u tome što obezbeđuju organizmu optimlne količine belančevina, zatim povećavaju alkalnu rezervu, a u crevima deluju antagonistički prema proteolitičkim bakterijama.

Voće: Od samog početka dijeto-terapije sveži voćni sokovi i razne prerađevine od voća, posebno kompoti, treba da pretstavljaju glavni izvor šećera, vitamina i alkalnih mineralnih soli. Od svežeg sirovog voća, prednost ima ono sočno, bogato vodom, a siromšno celulozom, kao što je bobičasto i limunsko.

Povrće: Kako povrće sadrži veliki procenat celuloze, ono se može uključiti u ishranu tek u fazi rekonvalescencije i to obavezno u obliku pirea. Prednost ima ono povrće koje sadrži mnogo skroba, jer je ono obično siromašno celulozom. Najbolji primer je krompir, koga treba davati u obliku pirea i često.

Napici: Dopuštena je upotreba većine u praksi poznatih napitaka (čaj, kafa), ali je zabranjena upotreba alkoholnih pića. Mogu se koristiti i mineralne vode, pod uslovom da se piju više puta dnevno u manjim količinama, što će pomoći da se uspostavi ravnoteža u metabolizmu vode i minerlnih soli. Takođe, ovo će pomoći održavanje alkalne rezerve krvi u normalnim granicama. Ukupnu količinu napitaka i vode koje treba piti u toku dana, treba odrediti prema intezitetu znojenja i količini vode izlučene mokrenjem. Ukupne dnevne potrebe obično ne prelaze 3.500 ml. tečnosti, uključujući i onu vodu koju organizam dobija oksidacijom energetskih materija.

Začini: Zabranjena je upotreba svih onih začina koji mogu oštetiti i delovati nadražajno na sluzokožu, koja je već delovanjem trbušnog tifusa znatno oštećena.

Iz svega navedenog i preporučenog, može se shvatiti, da ishana kod trbušnog tifusa ustvari ima karakter ovolaktovegetabilne dijete. Jedino je uslov, da ova hrana bude u kašastom ili tečnom stanj u trenutku konzumiranja. U fazi rekonvalescencije, ishranu treba znatno pojačati i učiniti je raznovrsnijom, pre svega da bi se postigao oporavak bolesnika i popravila njegova uhranjenst i potpuna rehabilitacija. U toj završnoj fazi dijeto-terapije, dijeta mora da ima karakter ishrane, kao kod onih osoba kojima se popravlja uhranjenost, u cilju postizanja optimalne telesne težine.

Odabrane naminice i jela spremljena od njih, moraju biti podeljenje u pet do šest manjih obeda, u najiskoristljivijem obliku, kako ne bi došlo do opterećenja organa za varenje i kako bi se postigla najbolja resorpcija svih gradivnih, energetskih i zaštitnih materija.

Kod onih težih pacijenata, za koje se pretpostavlja da može doći do krvarenja i pucanja crevnog zida, kao i kod kojih u akutnoj fazi bolesti dolazi do gubljenja svesti, odgovornost za lečenjem i dijeto-terapijom se mora pronaći u okviru institucionalnog lečenja (bolnica).

Razlog za ovakvu pojavu je poremećaj u organima za varenje i njihova nesposobnost da potpuno razlože i apsorbuju sve količine unetih ugljenih hidrata, na skrob pre svih. Kao posledica tog poremećaja, šećeri (najčešće skrob) dolazi u debelo crevo, gde se pod dejstvom mikroorganizama razlaže do kiselina, a ove potom deluju nadražajno na sluzokožu debelog creva. U tom procesu, pod dejstvom bakterija nastaju gasovi koji dovode do pojčane peristaltike debelog creva, odnosno do četih stolica – dijareje.

Dijeto-terapija kod dispepsije vrenja.

Prvih dan do dva, treba obustaviti svako uzimanje hrane. U tom periodu se treba organičiti na uzimanje nezaslađenih čajeva i vode, a potom se može preći na mešovitu ishranu. Treba pritom voditi računa da se pri odaberu namirnica izbegavaju one, koje sadrže mnogo šećera, odnosno skroba. U tom periodu prednost imaju one namirnice koje su bogate belančevinama, kao što su mleko, mlečni proizvodi, posno meso, riba, kuvana jaja, ulje i sveži voćni sokovi načinjeni od voća koje ne sadrži više d 5 do 10 % šećera. Nakon što nestanu bolovi i broj stolica se svede na normalan, dozvoljeno je povećavanje unošenja ugljenih hidrata, odnosno, mogu se koristiti namirnice koje ih sadrže u većoj meri. Hleb treba konzumirati samo u obliku dvopeka, sve dok se ne pređe na normalnu ishranu.

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Content is protected !!