ULKUS ŽELUCA I DVANAESTO-PALAČNOG CREVA

Ima mnogo različitih uzroka koji mogu dovesti do pojave čira  (peptičnog ulkusa), na želucu i dvanaestopalačnom crevu. Međutim, neposredni uzrok ove bolesti je razorno dejstvo želudačnog soka, odnosno njegove hlorovodonične kiseline i pepsina na zid želuca, odnosno dvanaestopalačnog creva. Smanjenje otpornosti sluzokože i zida želuca, odnosno dvanaestopalačnog creva, može doći usled lokalnog  povređivanja izazvanim, snažnim mišićnim kontrakcijama zida ovih organa u prisustvu grubih, dobro ne sažvakanih komada hrane. Ali,  iskustva govore, da je mnogo češći uzrok pojave čira taj, što dolazi

do poremećaja u krvotoku zida želuca, odnosno dvanaestopalačnog creva (ishemija). A to biva izazvano poremećajem funkcije neurovegetativnog sistema na bazi psihičke, (emocionalne), promene i to najčešće onda kada se takvi slučajevi često ponavljaju.

Čir na želucu se manifestuje uglavnom kroz bolove koji se javljaju na pola do dva sata posle uzimanja hrane.  Bol se javlja neposredno ispod grudne kosti u vidu pečenja, koje je praćeno gorušicom i podrigivanjem. Vrlo često dolazi i do povraćanja, posle čega se bol smiruje. Povremeno dolazi i do krvarenja i povraćanja krvi, a katkada i do izbacivanja krvi stolicom, koja u tim slučajevima ima izrazito crnu boju. Postoje i teži slučajevi oštećenja zida želuca (provalivanje) i krvarenje, što može dovesti i do smrti.

Glavna indikacija čira na dvanaestopalačnom crevu su bolovi koji se javljaju na prazan želudac, ili dva do tri sata po uzimanju hrane. Bolovi ispod grudi imaju karakter pečenja, a naročito su jaki između dva obeda i noću (posle ponoći). Posebno su izraženi u proleće i jesen. Bolovi mogu biti praćeni povraćanjem kiselog sadržaja i gorušicom. U fazi intezivnog bola može doći i do povraćanja krvi, takođe do pojave skrivene krvi u stolici, i takva stolica ima boju katrana jer je puna krvi (melena).

Pored medikamentalne i eventualno hiruške intervencije, dijeto-terapija zauzima najvažnije mesto u lečenju ulkusne bolesti. Kada se radi o osobama koje boluju od hroničnog zapaljenja želuca i dvanaestopalačnog creva, ishrana kroz dijeto-terapiju pretstavlja ustvari profilaksu ulkusne bolesti.

Kod planiranja dijete treba poštovati niz faktora. Pre svih mora se konstatovati u kakvoj fazi je bolest, ima li bola i krvarenja, ili se pak radi o bezbolnoj t.z  mirnoj fazi. Kako bolest ima hroničan karakter, ishrana mora biti takva da obezbeđuje dovoljne količine energetskih, gradivnih i zaštitnih materija, i pored toga što organi za varnje slabo vare i iskorišćavaju hranu. Ovo se mora primenjivati zato, da ne bi došlo do pothranjensti, a samim tim i do smanjene fukcionalne sposobnosti organizma.

Osnovno principi pri sprovođenju dijeto-profilakse, odnosno dijeto-terapije kod ulkusne bolesti su sledeći:

–         Primerenim izborom namirnica i pravilnim rasporedom obeda (davati češće manje porcije), treba prvo potpomoći neutralizaciju kiselog želudačnog soka. U slučaju da je bolest praćena hiper-sekrecijom hiperacidnog želudačng soka, davanjem namirnica bogatim belančevinama, čiji je pepeo u isto vreme ima alkalnu reakciju (mleko), može se uspešno postići neutralizacija kiselosti želudačnog soka.

–         Treba is ishrane isključiti, ili sveti na najmanju moguću meru, sva ona jela koja mogu pojačati lučenje želudačnog soka i izazvati pritom gorušicu.

–         Prilikom kulinarne obrade namirnica treba onemogućiti da dođe do štetnog mehaničkog dejstva, što znači da treba zabraniti upotrebu grube hrane i insistirati na pravilnom žvakanju hrane.

–         Mora se posebno voditi računa o temperaturi hrane. Suviše topla, ili suviše hladna jla mogu imati jako loš uticaj i jako štetno dejstvo  preko termičkih činilaca na sluzokožu želuca.

Dijetetske mere u fazi krvarenja.

U ovoj fazi bolesti treba primeniti sledeći program ishrane:

–         Prvi dan. 

Ne treba davati na usta niti hranu niti vodu, već grožđani šećer i vitamine intravenozno.

–         Drugi dan.

Davati postepeno male količine mleka i hranjive klizme sastavljene od mleka, jaja i šećera uz davanje glikoze, fiziološkog rastvora i hidrosolubilnih vitamina intravenozno.

–         Treći dan.

Ako je krvarenje prestalo, može se početi sa malim količinama hrane raspoređenim u pet obeda.

Doručak: Mleko 2oo ml, mladi sir 50 gr, dvopek beli 50 gr, maslac 5 gr.

Užina:Jogurt 200 ml.

Ručak: Sluzava supa od povrća i žita 200 gr, meso mleveno nemasno 100 gr, povrće (pire) 100 gr.

Užina: Mleko 200 gr, mladi sir 50 gr, dvopek (od belog hleba) 50 gr, maslac 5 gr.

Večera: Sluzava supa povrće – žito 200 gr, mleko 100 gr, brašno 40 gr, maslac 10 gr, jaje meko kuvano ½ 25 gr, voće-kompot 200 gr, šećer 10 gr.

Ako je potrebno, energetsko-biološka vrednost ove dijete se može povećavati, davanjem većih količina mleka, tako da razmak između pojedinih obeda bude dva sata.

Dijetetske mere u fazi bola.

Ishrana pacijenta u fazi bola, indentična je ishrani za vreme krvarenja, jer u sastav obroka ulaze namirnice date u obliku kaše ili tečnosti, mleko, voćni sokovi i povrće koje ne sadrži celulozu (pire).  Uz ovakvu ishranu treba davati bolesnicima i alkalne mineralne vode.

Dijetetske mere u mirnoj fazi.

Dok su faze krvarenja i intezivnih stalnih bolova manje više kratkotrajne i javljaju se u jesen i proleće, dotle ova mirna faza, bez bola, pretstavlja mnogo značajniji period u toku ulkusne bolesti, u kome može da se nesmetano sprovede proces dijeto-terapije i preduzme lečenje. U ovom periodu se mogu nadoknaditi svi oni gubici u ishrani, nastali u prethodnim fazama.  U mirnoj fazi ulkusne bolesti dijeto-terapija ima karakter dijeto-profilakse i sprovodi se onda, kada hospitlizacija nije potrebna.

Sastav dnevnog obroka.

Kod dijeto-terapije ulkusne bolesti, energetska frednost dnevnog obroka treba da se kreće u okviru 2.500 kcal, i poželjno je da bude usklađena sa potrebama organizma. Na to bitno treba da utiču: telesna masa bolesnika, pol, godine starosti, i njegove fizičke aktivnosti.

Belančevine.  Kako je ulkusna bolest obično praćena anemijom usled čestih krvarenja, ili nepravilne ishrane, ne retko i znatnim smanjenjem  sadržaja belančevina u krvi, neophodno je da njihova količina u ishrani bude optimalna. To znači, najmanje 1 do 1,5 grama, na kilogram telesne težine. A to znači, da u dnevnom obroku treba da bude od 70 do 105 grama, što čini oko 15 % od celokupne kalorijske vrednosti dnevnog obroka.

Ugljeni hidrati. Po pravilu, ugljeni hidrati treba da obezbede oko 40% od ukupne vrednosti dnevnog obroka. Prema tome ovakva dijeto-terapija mora da obezbedi 250 grama ugljenih hidrata, i to pretežno u obliku monosaharida i disaharida (laktoza, glikoza, fruktoza, saharoza), gde skob treba da bude zastupljen u manjoj količini.

Masti. U strukturi dnevnog obroka masti treba da čine oko 45 %, ali u fazi krvarenja i bola, kada je izbor namirnica ograničen, a unošenje ugljenih hidrata i belančevina smanjeno, sadržaj masti se može znatno povećati.  Taj iznos može ići i do 70 % ukupne kalorijske vrednosti dnevnog obroka, po uslovom, da veči deo tih masti čine one koje su lako iskoristljive i sa niskom tačkom topljenja (ulje i maslac).

Mineralne soli. Kako je faza krvarenja praćena sa velikim gubitkom gvožđa, pritom terapija u kojoj je glavna namirnica mleko koja ne sadrži gvožđe, stoga je neophodno odmah nadoknaditi taj gubitk u ishrani.  Sadržaj gvožđa u dnevnom obroku ne sme da bude mani od 25 mg. Pored toga je preporučivo, da se daju preparati koji sadrže gvožđe i to, do količine od  1 g na dan, jer je iskorišćenje neorganskog gvožđa mnogo bolje. Takođe sadržaj bitnog kalcijuma u dnevnom obroku ne treba da bude manji od 1.300 mg, a može biti i do 2.000 mg, pošto ima značajnu ulogu u koagulaciji krvi, odnosno u sprečavanju i brzom zaustavljanju krvarenja. U isto vreme, kalcijum bitno utiče na razdražljivost neuro-vegetativnog sistema.

Vitamini. Kako je dijeta koja se sprovodi u fazi krvarenja i bola, pretežno sastavljena od mleka i mlečnih proizvoda, kao i od dugo kuvanih kašastih jela, ona ne sadrži dovoljne količine vitamina C. S toga je neophodno da se u mirnoj fazi količine ovog vitamina (C), znatno povećaju i to najmanje 100 mg u dnevnom obroku. Pored toga, dnevni obrok mora da sadrži i najmanje: 2 mg tiamina, 3 mg riboflavina, 20 mg niacina, 1.500 gama retinola i 10 do 20 gama holekalciferola. Posebno u fazi krvarenja i bola treba svakodnevno davati 5 mg tiamina, 3 mg riboflavina i 75 mg niacina, kao poseban dodatak dijeti.

Zastupljenost namirnica u dnevnom obroku.

Žitarice. Iz ove grupe namirnica prednost treba dati belom hlebu, ili dvopeku načinjenom od njega.

Mleko i mlečni proizvodi. Ova grupa namirnica ima veoma povoljno dejstvo na ovu bolest (ulkus), ali nije dobro da budu jedina hrana u dužem vremenskom periodu.

Meso i jaja. Iz ove grupe se preporučuje upotreba nemasnog mesa mladih toplokrvnih životinja i riba, kao i meko kuvanih jaja. Strogo je zabranjena konzumacija masnog i dimnjenog kozerviranog mesa, kao svežih i prženih jaja.

Masti. Dopuštena je upotreba manjih količina masti i to onih, koje imaju nisku tačku topljenja, kao što su ulja i maslac.

Povrće. Iz ove grupe namirnica prednost treba dati povrću koje ima mali sadržaj celuloze.  Poželjnije je ono sa većim sadržajem skroba, zatim vitmina i mineralnih soli. Treba voditi računa da češće to povrće bude u obliku pirea.

Voće. Voćne sokove i to one od bobičavog voća, treba češće davati. Međutim, poželjni su i kuvano voće (kompoti).

Šećerni koncentrati. Namirnice iz ove grupe treba umereno i kontrolisano davati i nikako u većim količinama.

Začini.  Strogo je zabranjena upotreba jakih začina, kao što su začini u obliku svih vrsta paprika, zatim bibera, senfa i sirćeta.

Napici. Preporučuje se kontrolisana upotreba minerlnih voda, dok je strogo zabranjena upotreba jakih čajeva (osim čajeva od nane i kamilice). Takođe je zabranjena upotreba i alkoholnih pića, kafe i duvana.

Sve preporučene namirnice u sastavu dnevnog obroka, treba podeliti i davati ih u pravilno raspoređena, pet dnevnih obeda.

Ova dijeto-terapija treba da bude dopunjena sa voćnim sokovima, posebno sokom od presnog kupusa, kao i mlečnim napicima. Sve to u  energetskim vrednostima koje odgovaraju korisniku, a u skladu sa njegovim realnim potrebama. Kod onih osoba koji su u stanju da uz dijeto-terapiju obavljaju i kakav težak fizički rad, dijetu treba dopuniti buterom i biljnim mastima (kukuruznim i suncokretovim uljem), kao i sitetskim vitaminima B kompleksa, zatim retinolom i askorbinskom kiselinom (vitaminom C).

Ukoliko je međutim dodatno reč o hiper-aciditetu, dijeto-terapiju obavezno treba dopuniti alkalnim praškovima (kalcijum-karbonat, magnezijum-perhidrol) i alkalnim mineralnim vodama. Kako dugotrajna upotreba predloženih preparata može izazvati alkalozu, to se preporučuje upotreba nerastvorljivih alkalnih soli, primer aluminijum-hidroksid (gel), koji ne dovodi do promene u elektrolitima krvi, niti oštećuje druge vitalne organe.

Leave a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Content is protected !!