„Zdravlje je prolazno stanje organizma” i čovek se nikako ne može nasigurno osloniti na njega kao na nepromenjivu, Bogom datu životnu konstantnu, situaciju koja mu garantuje bezbrižno funkcionisanje organizma u skladu sa prirodom, njegovim životnim potrebama i ciljevima. Od svog nastanka, pa dalje na svom životnom putu, čovečiji organizam je primoran da se često suočava sa mnogobrojnim izazovima koji prete da naruše njegovo zdravlje, ugroze njegovu funkcionalnu sposobnost i dovedu ga u položaj da traži put ka ozdravljenju. Samim rođenjem i napuštanjem komforne majčine utrobe on je na dalje prepušten prirodnom toku njegovog sazrevanja, ali i raznim nepredvidljivim faktorima koji će mu na njegovoj životnoj stazi pretstavljati razne prepreke koje će uglavnom sam, svojim racionalnim odlukama morati da rešava. Pored onih vanrednih okolnosti na koje sam nije u stanju da utiče i koji su produkt spoljne sredine i sticja nekontrolisanih životnih uslova, čovek u mnogome svojom nemarnošću i neznanjem sam bitno doprinosi jačanju svojih unutrašnjih neprijatelja i tako sebe dovodi u komplikovane, zdravstveno rizične situacije. Svojom neobuzdanim i često lošim navikama i postupcima, on znatno doprinosi da njegovo telo ne funkcioniše onako kako su to priroda i njegov stvoritelj predvideli i kako je to zapisano u kodu te besprekorne organske mašine koja se naziva čovečiji organizam. Od pantiveka čovekov ideal je da tako snažno ojača svoj organizam, da ga bolest nikada ne savlada. U tome uspevaju samo oni koji u pravilnoj ishrani prepoznaju svog najboljeg saveznika i vide jasan put ka očuvanju zdravlja. Stečenim iskustvima, nasleđem proverenih nagona i stalnim neminovnim obrazovanjem kroz svakodnevnu ishranu, te osluškivanjem govora svoga tela, čovek ima šansu da svoje telo provede kroz lavirint pun prepreka i izazova, a da pritom ne napravi kakvu kardinalnu grešku. Međutim, ima i onih koji u tim svojim lutanjima ka najispravnijem putu, često previde da ono šta im je najbliže i od čega ustvari svakodnevno zavisi zdravlje njihovog organizama, a time i opstanak, hrana, može biti i najveći uzročnik njihovih zdravstvenih problema. Nepravilna ishrana je glavni uzrok mnogim bolestima koje opsedaju ljudsku vrstu. Sve one najteže i po čoveka najopasnije bolesti nastale su kao posledica njegove loše ishrane. U prvi mah bezazlena i po mnogima uobičajena, skoro pa prirodna automatska aktivnost, uzimanje hrane, mnoge nikada ne natera da pomisle koliko je važna i odlučujuća za njihovo zdravlje. Postoji ona poznata i mudra narodna izreka koja besprekorno tačno i nadasve ozbiljno označava njenu važnost “Zdravlje ulazi na usta”, ali koja bi morala da ima i svoj nastavak i to ne manje važan i sa posebnim upozorenjem da i bolest takođe ulazi na usta. U početku, dok je u razvoju i ranoj mladosti, čovečiji organizam se lakše nosi sa izazovima. Čist i obskrbljen snagom moćne prirode, zaštićen više svojim nagonom i brigom okoline nego sopstvenim odlukama, čovek u tom periodu ne oseća, niti razmišlja svesno o brojnim okolnostima koje mogu ugroziti njegovo zdravlje. Sve do njegove dvadesete-dvadeset pete godine starosti dokle traje njegovo telesno sazrevanje i konačno formiranje svih njegovih vitalnih telesnih organa, on i nije na sreću upozoren na takve okolnosti. Ali u dobu i godinama napred, organizmu je potrebna pomoć da bi se uspešno borio sa složenosću, naporom i napetošću složene savremene civilizacije. Na njegovu nesreću čovek je spreman da sve one nagone iz detinjstva kada odraste i postane “svestan”, proglasi primitivnim, one koji su ga uglavnom štitili i činili mu život i razvoj bezbednijim. U toj svojoj prividnoj nadmoći on prenebegava činjenicu da je i sam deo te moćne prirode i njenih zakonitosti kojih mora da se pridržava čitavog svog života. Ta odvojenost od prirode i takva “pamet” koja mu je više prepreka nego kakva korist, mogu biti od presudnog značaja za njegov sveukupni život i boravak na ovoj planeti.
Kako bi ohrabrio sve one koji svesno razmišljaju i koje pamet i racio vode kroz život, moram da posebno napomenem važnost brojnih prirodnih zakona bez čije bi pomoći čovekov život na ovoj plneti bio ugrožen. Prvo i najvažnije je da čovek zna da zdravlje organizma i dužina njegovog života zavisi najviše od njega samog, a ne od nekih tamo nadprirodnih sila koje upravljaju njime. U prošlosti je smatrano da je čovek pasivni instrument nadprirodnih sila koje postoje izvan njega. Bogovi predu i seku nit čovekove sudbine i upravljaju njegovim životom. Ovim nadprirodnim silama pridavane su tokom vekova razne forme i različiti izgledi, ali sve su imale jednu zajedničku osobinu: smatrane su centrom čovekove moći. Oni pokreću čoveka u akciju. Bogovi sa neba uživaju u međusobnim sukobima koristeći čoveka kao igračku, pijuna, u tim svojim igrama. Istina je da je čovek deo kosmosa i da on ima određenog uticaja na život čoveka i mnogobrojne fiziološke funkcije njegovog organizma, ali kako nauka u potpunosti odbacuje sudbinu kao pokretača ljudske aktivnosti, čovek je sam gospodar svoje sudbine i u mnogim, krucijlnim, slučajevima svesni upravljač svoga tela i svoje organske mašine i njeno funkcionisanje uglavnom zavisi od njegovih odluka. Njegovi prohtevi i želje, stremljenja i ciljevi su njegovi, a ne nadprirodnih sila. Čovek je taj koji misli, odlučuje, rezonuje i radi. Kakve odluke donosi za sebe, dobre ili loše, a sve one bitno utiču na sveukupno zdravstveno stanje i funkcionisanje njegovog organizma. Treba se ponekad osvrnuti i pogledati kako životinje i mala deca slede prirodu. Ako se potrudite da sledite primere životinja (pčela, mačaka, pasa, peradi, koza, konja, krava i mnogih drugih), i dopustite da vas pouče svojim metodama očuvanja zdravlja, zavirićete u fiziologiju i biohemiju koje se ne mogu naučiti u medicinskim knjigama, a koja će vas uputiti pravim prirodnim zakonima koji uporedo važe i za ljude. Prirodni zakoni proizlaze iz saznanja i kontakta sa prirodom, njih prepoznaš u direktnom odnosu, svojim čulima i reagovanjem svoga tela i kroz iskustva primenjena u životu. oni su njegov deo i usvojena pravila koja te usmeravaju u svom pravilnom odabiru puta kojim kročiš kroz život.
Dobro je spoznati neke zakonitosti koje mogu da ti služe kao smernica i cilj, nadahnuće i opravdanje za nadu koju kroz život gajiš da bi te vodila napred.
U prirodi se smatra da najkraći život jedne životinje iznosi petostruko vreme njenog životnog sazrevanja. Pile, na primer, za šest meseći postaje zrela kokoš i lako može da doživi starost od tri godine. Pas je posle jedne godine potpuno razvijen i bez nekih poteškoća preživi petu godinu, čak i trostruko više. Krava i životinje slične njoj posle druge godine rađa telad i potpuno je zrela i skoro po pravilu preživi dvanaestu i petnaetu godinu. Konji dožive i dvadesetu, a mnoge životinje žive i puno duže od tog prirodom predviđenog doba starosti.
Međutim, šta se dešava kod nesretnog čoveka?
Znamo dobro da je potrebno dvadeset godina za razvitak srca i punog kapaciteta krvotoka, takođe za usavršavanje rada organa za varenje i izlučivanje, za razvoj pune duhovne i fizičke sposobnosti, kao i nagona samoodržanja i samoodbrane.
Uzmemo li u obzir životnu normu koju postavljaju životinje, ljudski vek bi trebalo da traje mnogo duže nego inače, najmanje jedno stoleće, sto godina bukvalno rečeno. Ali šta se to dešava sa čovekom posle sticanja pune zrelosti, takozvanog punoletstva, znači posle njegove dvdesete-dvadeset pete godine?
Dešava se na žalost, i to ne retko, da mu fizička snaga popušta već u tim, ranim godinama života, dok mu ona duhovna snaga tek polako pristiže i dalje se razvija. Tako onda ispada da se uzlazna linija njegove duhovne krepkosti i silazna linija njegovog fizičkog slabljenja seku već negde oko pedesete godine. Praksa nam na žalost veoma često potvrđuje da je prosečan čovek već u šezdesetoj godini potpuno bezpomoćan, nesposoban za bilo kakav koristan rad i skoro praktično invalid. Oni koji su vodili računa o svom životu, pre svega o zdravstvenoj higijeni i posebno o pravilnoj ishrani, po svemu sudeći neće doživeti takvu sudbinu. Umesto u pedesetoj, kod njih će se uzlazna duhovna linija i silazna linija fizičke sposobnosti-snage, seći negde u sedamdeset petoj, osamdesetoj ili čak i dalje. To će im pomoći da svoje najbolje uspehe ostvare između šezdesete i sedamdeset pete godine, kada su im duhovna krepkost i iskustvo na vrhuncu, a očuvana fizička snaga im omogućava da lako podnose sve teškoće svoga posla, ili da uživaju u blagostanju penzije i svojih godina. Cilj svakog samo-odgovornog i svesnog čoveka, sposobnog da rasuđuje i sam kreira svoj način života, posebno ishrane, mora da bude: da u stanju realne fizičke i umne funkcionalnosti doživi prirodnu duboku starost. Kolika će ona biti zavisi od toga koliko je sam poštovao svoje telo-organizam i koliko mu je posvetio pažnje.
Ciljevi vode racionalnog čoveka kroz njegov život. Oni realni, dostižni i prepoznatljivi koji se svakodnevno potvrđuju u načinu života, ponašanja i usavršavanjem-učenjem približavaju njegovoj realizaciji. Bez cilja čovek nema motiva, a bez motiva i ta duhovna varnica koja održava život polako jenjava i odvodi čoveka u stanje ravnodušnosti kojim poništava sve svoje biološke vrednosti. Ako nešto želiš, ti ćeš to i ostvariti. Prvi preduslov uspeha i ostvarivanja tvojih želja jeste verovanje u njih i čvrsta opredeljenost i posvećenost ostvarenju tih ciljeva. Kako i na koji način, to je već lakši deo puta. Saznanje da čovek može da dosegne duboku starost u dobrom zdravlju i vitalnosti svojom voljom i načinom života u mnogome ga ohrabruje i podstiče njeove motive. U traženju tih motiva samosvest o mogućnostima sopstvenog organizma i podrške koji mu priroda pruža mogu biti posebno značajni. Zdrav i snažan organizam ima kapacitet koji može da ostvari te želje ukoliko mu čovek na tom putu nije postavio kakvu nepremostivu prepreku. Ako svom organizmu kroz ishranu omogućite sve one životno neophodne činioce za njegov pravilan razvoj, funkcionisnje i održavanje, vi ćete te svoje ciljeve i ostvariti. Zdravstveno stanje svakako da utiče na psihičku stabilnost čoveka i time i na njegove ciljeve i njihovu realizaciju. Hrana je, verovali ili ne, od presudnog značaja za takvo čovekovo stanje. Verovanjem da je to realno i moguće već ste učinili značajan korak u realizaciji svojih ciljeva.
Zdrav razum i mudra načela prirode mogu nam pomći da unapredimo svoje samoodržanje i posebno sačuvamo čauru svog organizma u dobrom stanju. Njena upotrebljivost i dugovečnost zavisiće od toga kako se hranimo, kakve namirnice koristimo u svojoj ishrani, kakvu vodu pijemo i kakav vazduh udišemo. Te namirnice koje smo odabrali za svoju ishranu moraju biti zdravstveno ispravne, nutritivno vredne, kvalitetne i moraju našem telu obezbediti sve one nutrijente neophodne za normalno funkcionisanje organizma. Priroda je bogata takvim namrnicama. Njih nije potrebno da tražimo na nekim udaljenim mestima. Čak nije ni preporučljivo. Naš sistem za varenje nije uvek u mogućnosti da neke namirnice, pridošle iz dalekih, posebno egzotičnih krajeva i odgajene u nekim drugim uslovima, lako prepozna i asimiliše ih u organizam. Postoje brojne, našem organizmu nepoznate namirnice za koje on i nema odgovarajuće enzime pomoću kojih bi ih vario. Ali čemu ti eksperimenti, pa svuda oko nas, pre svega u našem najbližem okruženju, nalazi se veliki i dovoljan izbor kvalitetnih namirnica nosioca proteina, ugljenih hidrata, masti, minerala i vitamina, oligo elemenata, a posebno vrednih životnih supstanci, enzima. Nije potrebno eksperimentisati i tražiti nešto čega već imaš u izobilju, a da pritom dovodiš u rizik svoje zdravlje. Čovek mora svakoga dana u svoj organizam da unosi sve one supstance od kojih je njegov organizam i sačinjen. Tako on omogućava normalno obnovu, nadgradnju, zaštitu i energiju za svoje telo. Treba da znate da čovkov organizam zadrži većinu minerala koji se nalaze u prirodi, a koji su od esencijlnog značaja za normalno funkcionisanje i zdravlje organizma. Sem plemenitih metala (zlata i srebra) svi ostali minerali iz prirode nalaze se u čovečijem organizmu. Svi oni imaju izuzetnog značaja u održavnju te čaure u kojoj je smešten ljudski organizam. a po svom satavu i zastupljenosti različitih supstanci u njemu, ljudski organizam se može smatrati čudom prirode. Bolje rečeno ta savršena organska mašina u sebi objedinjuje sveukupnu prirodu od koje je neodvojiva i u stalnoj zavisnosti. Prvo pravilo koje svako dete mora da nauči sa prvim danima svog svesnog razmisljanja je da bez čvrste veze sa prirodom nema opstanka i života.
Čovek je sklon da često vodi rat sa tom svojom majkom prirodom i kao po pravilu on uvek taj rat izgubi. Da ti porazi nisu po njega pogubni i da ga ne lišavaju prisustva na ovoj planeti i praktično života, pa da nekim posebnim, objašnjivim, razlogom razumem. Međutim, šta je to što čoveka goni da ulazi u takve pogubene sukobe, meni nije jasno. Često razmišljam i pokušavam da odgonetnem to samoubilačko ponašanje čoveka, ali do sada i nakon preko pedeset godina traganja to nisam uspeo da saznam. Prvo sam pomislio da se radi o neznanju, pa o neobrazovanju. Kultura mi je takođe dolazila u razmišljanje. Međutim, sve to pada u vodu kada se sretnem sa ljudima kojima je pogrešna ishrana nanela zlo, a njihova struktura zanimana i obrazovanja me demantuju. Statistički ispada: što je čovek obrazovaniji i učeniji sve se pogrešnije hrani. Valjda je ta savremena civilizacija uzela svoj danak. Ljudski um se u ovim situacijama ponaša potpuno nelogično. On tumači stvari sa aspekta svojih zadovoljstava i postizanja virtuelnih ciljeva, jer oni pravi ostaju zaobiđeni i prepušteni vremenu koje im neminovno ne ide u prilog. Robovnje savemenom načinu života i novim trendovima stavilo je čoveku omču oko vrata. Sve manje vodi računa o sebi, o svom zdravlju i opstanku na taj način što misli da će kroz uspešan posao-“biznis” koji mu je važniji i preči, obezbediti neki prividni komfor čime će dostići viši standard života. Na kraju se sve svodi na lečenje i preživljavanje, sa brojnim posetama lekarima i traženja pomoći u sumljivim sintetičkim tabletama, neizbežnim sumljivim suplementima i na traženje izlaza iz začaranog kruga u koji je upao isključivo svojom krivicom.
Šta je to i kakva je to sila koja ne dozvoljava čoveku da se odrekne poroka koji nanose ogromnu štetu njegovom organizmu i narušavaju njegovo zdravlje. Uvek je bilo pitanje i istovremeno izazov koji me je kao stručnjaka gonio da se hvatam u koštac sa tim problemima. Pušenje, preterane količine alkohola, posebno nepravilna ishrana i još mnogi drugi provokatori bolesti i ljudske nesreće, kao da se lepe za čoveka i ne dozvoljavaju mu da ih se reši. Sve one priče i vajkanja, da bi opravdali svoju nespremnost ili pre nesposobnost da se uhvatite u koštac sa realniom problemom i opasnošću, kako je tamo neko pored pušenja i nekontrolisanog konzumirnja alkohola dočekao duboku starost, te da srćno i dugo žive sa tim svojim porocima jednostavno nisu tačne. I ako postoje takvi izuzeci, oni se vezuju za one ljude koji su se u suštini pravilno hranili. Samo pravilnom ishranom se čovek može kvalitetno zaštititi od loših uticaja spoljašnih faktora na njegovo zdravlje. Međutim, uveravanja da oni debeli, preterno gojazni, žive dugo i srećno u svojim zabludama, nisu realna. Na njih se svaka bolest lepi kao za magnet. Izuzetaka svakako ima, ali ona nikako ne mogu da potvrde pravilo. Velika većina ljudi, preko devedeset pet procenata, uklapa se u neumoljive statistučke podatke i jasno govori o pravom stanju stvari. A to je, da bez kontrole onoga šta jedemo i pravilno izbalansirane ishrane nikome se ne piše dobro. Taj proces nastajanja bolesti traje i to nije stvar trenutka i jednog pogrešnog obeda ili nekog izleta u nešto što nisi smeo, a poželeo si i trenutno ti se dopalo. Ne, to je proces koji traje i kojim naš orgnizam sistematski trujemo i uništavamo. Čovek pojede nešto što mu ne odgovara ili pak neku kontaminiranu hranu, i organizam odmah reaguje. Povraćanjem tu hranu prisilno izbaci iz njega. Muka brzo nestane i čovek je ponovo u zdravom, normalnom stanju. Međutim, ako se organizmu servira pogrešna, denaturisana hrana u dužem vremenskom periodu, on tako stiče naviku koje se teško oslobađa. Organizam ne reaguje kao u slučajevima trovanja, a trpi torturu i primorn je da se svojim unutršnjim sredstvima sam bori protiv hrane koja mu je ponuđena, a koja mu ne odgovara. Vremenom i to veoma često, ljudski organizam iscrpi sve svoje fiziološki raspoložive odbrandbene mogućnosti za tu unutrašnju borbu i prepusti se prisilno nastalim, snažnim neprijateljima za koje sam nema odbranu. Morate da znate, da ta savšena organska mašina, čovečiji organizam, uvek ima plan B, pa i C, a nekada i više alternativnih odbrandbenih mehanizama homeostaze kojima će pokušati da spreči sopštveno uništenje. Jedino čovek, svojim nerazumnim i samoubilačkim ponašanjem u tim planovima može da ga spreči.
Znaš i svestan si koliko ti škodi, a uporno se nepravilno hraniš i tvrdoglavo koristiš one namirnice i hranu koju nikako ne bi smeo. Znaš kako treba, a radiš onako kako ne treba. Ne odričeš se tih svojih prividnih zadovoljstava, “nesreća”, ni za živu glavu. Zašto? Pitanje je nad svim pitanjima. Jedeš hranu koja ne odgovara tvojim potrebama, koja ti šteti, direktno nanosiš zlo, preterejuš u količini i grešiš svesno i konstantno, bez obzira na brojna upozorenja. Svesno preskačeš doručak, piješ kafu i alkohol kada im vreme nije, jedeš u prolazu brzu hranu. Koristiš gazirana pića sa veštačkim zaslađivačima u velikim količinama. Jedeš gomile hrane kada im za to nije vreme, gutaš slatkiše i veštačke sirupe i večeraš ono što nikako ne bi smeo. Pritom očekuješ da sutradan ustaneš oran i svež za posao, a to ustvari nisi i na način kako živiš i kako se hraniš, nikada nećeš ni biti. I tako iz dana u dan bez razmišljanja za sutra. Očekuješ da se odmoriš na odmoru koji je ustvari novi umor, na način kako ga sprovodiš. Očekuješ da nađeš rešenje problema tamo gde ga nema. A ustvari kako naći rešenje za tvoje probleme kada odbijaš svaku saradnju i svaki kontakt sa strukom koja može da ti pomogne?
I sve to činiš dok na kraju ne uvidš da izlaza nema, da je vrag odneo šalu, dok se ne razboliš, a onda posegneš za lekarima i lekovima i počneš da veruješ naprasno u Boga, te kreneš da mu se moliš i od njega tražiš pomoć i spas. Sav onaj novac i uspeh u poslu za kojim si tako bezglavo jurio ne može ti pomoći da spaseš svoje zdravlje od neprijatelja koga si sam sebi natovaio na vrat. Da li si ikada sebi postavio pitanje: Kakav si ti to čovek? Ima li u tebi racionalnog razmišljanja i koliko ustvari voliš sebe i sve one oko tebe koji te neizmerno vole i brinu za tebe i tvoju budućnost.
Bolest nastaje onda kada se čovek umeša u osnovne činioce životnih-prirodnih zakona. Svih onih koji su uspostavljeni u sinergiji funkcija organa kroz fiziološke i metabolitičke procese koje sam organizam kroz sistem homeostaze kontroliše. Taj sistem nažalost, u većini slučajeva, jedino čovek može da poremeti, na način da te procese poremeti svojim nerazumnim odlukama. Stanje zdravlja ili bolesti isključivo zavisi od ishrane ćelija. Bolest ne dolazi neizazvana, ili kao lopov noću. Da bi mogli da nas napadnu, da se namnože razvijaju i unište nas, štetni mikroorganizmi moraju da prodru u same ćelije. Zato, kada se bolest pojavi, naša je prva briga da tim napadnutim ćelijama priteknemo u pomoć. Provereni je način da tim napadnutim ćelijma dajemo dovoljno tečnosti čija je reakcija kisela i to pre svih prirodne sokove bez zaslađivča, od jabuke, brusnice, grožđa. Mikroorganizmi, virusi i alergeni moraju da buduu kontaktu sa određenim hranivim materijama koje će ih održavati u životu. Oni te materije dobijaju isključivo u procesu dehidracije ćelije. Mikroorganizmi koji izazivju dehidraciju ćelija mogu da se svrstaju u dve grupe: Oni koji se nalaze u donjem delu trbušne duplje i prouzrokuju unutrašnje infekcije i one koji dolaze spolja da bi izazvli neka oboljenja koja takođe prouzrokuju unutrašnje infekcije. Borba između napadnutih telesnih ćelija sa jedne strane i mikroorganizama, virusa i alergena sa druge strane određuje da li je proces hidracije dovoljno snažan da dehidrira ove uljeze, odnosno da li je sposobnost hidracije bilo kod člana od ove “ubilačke trojke” dovoljna da dehidrira telesne ćelije. Odgovarajući postupak homeostaze će pomoći telesnim ćelijama da pobede u ovoj borbi, tako što će učiniti da prevagne njihov proces hidracije, pri čemu će virusi i mikroorganizmi odumreti, a alergeni će izgbiti sposobnost izazivanja reakcije. Ovi, po ljudski organizam štetni mikrobi i izazivči bolesti, koji prouzrokuju tolike probleme u organizmu, mogu da se uspešno razvijaju u sredini čija je hemijska reakcija blago bazna. Oni ne uspevaju da se održe u sredini sa blago kiselom reakcijom. Ukoliko je ta kiselina prave vste kao što je to slučaj sa jabukovim sirćetom, mogu biti potpuno uništeni i izbačeni iz organizma. Toj borbi će dodatno pomći i kisele tečnosti-jabukovo sirće posebno. Poznato je da kisele tečnosti znatno razređuju telesne tečnosti i tako im olakšavaju kretanje, dok one bazne (alkalne) te tečnosti zgušnjavaju, te samim tim usporavaju njihovo kretanje. Drugi način pomoći u toj borbi je podsticanje creva na brži rad pomoću sredstava za čišćenje i dodatno podsticanja znojenja kože.
Zašto na primer životinje odbijaju da uzimaju hranu kada se razbole? Obavezno izaberu neko za njih pogodno mesto na suncu i pored izvora bistre, pitke vode. Traže kiselu travu koju će jesti i tako “kunjaju” sve do konačnog ozdravljenja. Zato, što time u svome telu izazivju jedno novo biohemijsko stanje, koje na taj način prakticno resetuje organizam i značajno ubrzava njihovo ozdravljenje. Naprotiv ovom prirodnom zakonu, koje životinje uspešno primenjuju, kod “pametnog” čoveka situacija je sasvim drugačija. Kada je bolestan, čovek jede sve što mu se donese. Razne “đakonije”, obavezno pečeno pile, barena jaja i niz drugih bez obzira što su mu nepotrebne, čak i veoma štetne. Tako on deluje upravo suprotno prirodnim zakonima. Čovek takođe u bolesnom stanju mora da izazove biohemijsku promenu u svom organimu sličnu onoj već opisanoj kod životinja. Unošenjem prirodnih sirovih sokova koji sadrže vinsku, limunsku, jabučnu ili benzolovu kiselinu, upravo ćemo u organizmu izazvati te njemu neophodne fiziološke-biohemijske promene.
Ljudi misle da će im se desiti nešto strašno ako propuste neki obed, zaboravljajući pritom da telo tako samo gomila nepotrebne zalihe. Telo će bolje i lakše izneti bolest bez preterane i pritom neadekvatne hrane i sposobno je da taj proces, čak da on traje i dugo, izdrži bez posebnih posledica. Mnogi ljudi na primer grip doživljavaju kao neku opasnu bolest. Istina je ustvari da je taj grip zamisao prirode i našeg stvoritelja, da nam ponudi mogućnost da se s vremena na vreme očistimo od nataloženih otpadnih materija i da detoksiniramo organizam i time smanjimo mogućnost većih zaraza i oboljenja. Tako da često ispada besmisleno veštački skidati temperatiru i prekidati taj prirodni proces. Naravno da treba razlikovati takvu vrstu gripa od onih infekcija koja mogu naneti ozbiljnu štetu organizmu.
Postoji jedno konzervativno mišljenje kod velikog broja ljudi da bolesti nastaji pojavom nekih klica ili krivicom brojnih virusa izazvanih na razne načine, a u poslednje vreme često se provlači priča i namerno podmetnutim u neku sredinu. Mali broj njih će međutim razmisliti i potom priznati da u stvari najveći broj tih, pa i zaraznih bolesti nastaje preopterećenjem organizma otpadnim i štetnim materijama. Virusi i razni štetni mikroorganizmi su stalno prisutni u našem organizmu, ali ako je on čist i nema suvišnih otpadnih materija u njemu da im obezbede pogodno tlo za razvoj, oni se i neće nastaniti u organizmu te neće moći da nas zaraze.. Stalnom upotrebom denaturisane hrane, brze hrane, hrane praznih kalorija i bez vitamina, minerala, neophodnih biljnih vlakana i posebno enzima, pa i prekomernom i vrlo često nepotrebnom upotrebom sumljivih medikamenata i sintetičkih lekova, naš organizan će biti zatrpan otpadnim materijama. Moram posebno da napomenem preteranu i nekontrolisanu upotrebu sintetičkih vitamina koji često donose više štete nego kakve kristi organizmu. Sintetski preparati, kao nosioci određenih vitamina, četrnaest puta imaju slabije dejstvo u telu čoveka od prirodnih vitamina. Vitamini se u prirodi nalaze samo kao kompleks vitamina i ne mogu se izolovati u potpunosti. Sve što se nudi kao sintetički vitamin je samo izolat koji tako izolovan ima smanjeno dejstvo u čovečijem organizmu. U prilici kada se svojevoljno i nekontrolisano, preterno koristi, on može za sobom ostaviti dosta otpadnog materijala, koji kao naslaga u raznim unutrašnjim organima može naneti i vidnu štetu. Uporedo sa nedostatkom svih ovih supstanci u hrani i opterećivanjem krvi i telesnih organa nastalim otpadnim materijalom iz hrane, ozbiljno ugrožavamo organizam i podstičemo nastanak mnogih opasnih bolesti. Dešava se da organizam pomoću svojih organa nije uvek u stanju da sve te otpadne materije izbaci iz njega, pa mnogo toga ostaje u samom telu. Neke od kiselina, nastale kao otpadni produkt hrane, sakupljaju se u tkivima mišića i zglobovima, tu se kristališu pa nastaju reumatizam i artritis. Druge otpadne materije talože se u krvnim sudovima i drugim vitalnim organima pa nastale zakrečenje arterija, visok krvni pritisak, bolesti srca, žučni kamenčići, kožne bolesti i mnoge još druge opasne bolasti i tegobe.
Kao pravilo mora da se poštuje činjenica da je čoveku potrebna veća količina hrane samo u periodu razvoja, izgradnje, do dvadeset godina života. Ovde se naravno izuzimaju posebne kategorije zanimanja ljudi koji se bave sportom ili su u funkciji teškog fizičkog rada pod posebnim uslovima. Već oko dvadeset i pete, naš skelet, naš mišićni sistem, kao i sistem krvotoka, organi za disanje i varenja već su sasvim izgrađeni. Od tada pa na dalje, potrebno je uzimati onoliko hrane koliko je dovoljno za održavanje vitlnosti sistema u valjanom optimalnom stanju. Svaka prekomerna ili nedovoljna, nekontrolisana količina hrane uzrokovaće neki poremećaj koji kasnije može da izazove i bolest. Količinu potrebne hrane određuju: godine starosti, energetski rashod ili vrsta rada i zanimanja, zdravstveno stanje, godišnje doba i sama vrsta i kvalitet hrane.
Od pedesete godine čovek obavezno mora da se posveti obnovi svog organizma, treba da jede ne da bi udovoljio apetitu i organoleptici hrane, već da bi u sebe uneo onu kvalitetnu i nutritivno vrednu hranu, na koje mu trezveno razmšljanje ukazuje kao na izvor elementarnih sastojaka njegovog tela. Razumnom i pravilnom isranom možemo da obnovimo organizam, baš kao da obnavljamo i adaptiramo neku kuću. Tu je presudna saradnja sa sopstvenim telom. Slušanje govora tela i realna procena njegovih trenutnih mogućnosti od presudnog je značaja za očuvanje zdravlja. Nikako ne bi trebalo da prenebegavate činjenice na koje ukazuje vaše telo. Kako se krećete, sa kakvom lakoćom ili naporom savlađujete, pa makar i blage uspone i prepreke, da li sa lakoćom možete da vržte svoje pertle na cipelama, a da se ne zadišete. Da li vas umor često savladava i kako spavate. Sa kakvim elanom i svežinom dočekujete jutro i kako vam prija hrana. Kako podnosite vremenske promene i koliko one utiču na vas. Vaše raspoloženje, kako prihvatate kontakte sa ljudima i koliko na vas utiču spoljni faktori. Jako bitne su i promene na vašem telu, vaša kosa, nokti, oči, zadah iz usta, svrab kože.