U svom kontinuiranom razvoju, čovek je svoju ishrani prilagođavao uslovima života i podneblju u kome je živeo. Priroda je oduvek bila osnovni izvor života i rasadnik namirnica koje su sačinjavale njegovu ishranu. U prirodi je, i bez da se posebno trudio, nalazio sve ono što je potrebno njegovom organizmu, birajući više instiktom i nagonom, nego znanjem. Najpre se hranio samo biljkama, pa zatim životinjama, a kasnije kako je njegova svest o potrebama i organoleptičkim svojstvima hrane bivala prohtevnija, počeo je da konbinuje i da usavršava spravljanje jela po stečenim navikama. Sa novim saznanjima i razvojem tehnologije uporedo se razvijala i svest o hrani i potrebi da ona bude deo ne samo fizioloških potreba, već verskih i svečarskih rituala i obreda, posebnog zadovoljstva koje je prerastalo u hedonizam.
Presudan momenat u čovekovoj svesti o hrani nastao je onda kada je počela organizvana proizvodnja hrane i kada su se pojavili viškovi hrane. Tada je nastala potreba i za čuvnjem, skladištenjem i konzerviranjem hrane. Tu nastaju i začeci nuke o ishrani i saznanja koliko je hrana značajna i odlučujuća za očuvanje zdravlja čoveka i njegove funkcionalne sposobnosti i na kraju za dužinu njegovog životnog veka.
Uporedo sa razvojem civilizacije i nauke, ishrana je zauzimala sve značajnije mesto u životu čoveka i postajala deo staleškog prestiža, mnogo češće puke potrebe za preživljavanjem i spasonosni lek za izbavljenje od smrti. Vreme u kome mi sada živimo potpuno je afirmisalo nauku o ishrani, hranu podiglo na pijedastal ravan božanskim dostignućima, a kulinarstvo u rang majstorstva bez premca. U svoj toj želji, nekada i pohlepi, za stvaranjem mita o hrani, nastajale su mnoge teorije. U pronalaženju najboljeg načina da se hrana uzdigne u ravan prioriteta, kada je opstanak i zdravlje čoveka u pitanju, mnogi autori, stručni i oni manje stručni, pokušavali su da ubede čovečanstvo da su baš oni izmislili način ishrane koji je idealan za čoveka. Oslanjajući se na prirodu, antropologiju, anatomiju i fiziologiju, oni su svojim tvrdnjom davali prednost pa i isključivost, smatrajući da će tako sebi obezbediti mesto među večnima. Tako su nastali pravci u načinu i vrsti ishrane ljudi, kojih se mnogi pridržavaju verujući da su odabrali najbolji.
A da li je sve baš tako, nauka tumači na svoj jedinstven način. Ja ću pokušati da vam približim sve te teorije i predložim onu za koju smatram da je najprilagodljivija i najsvsishodnija čoveku sa ovog podneblja i sa navikama sticanim vekovima unazad.
– Mesna ishrana. Meso i riba su osnova ovog načina ishrane. Bogata proteinima i mastima, takva ishrana ukoliko se preteruje, može dovesti do negativnih posledic po zdravlje ljudi. Pri takvom načinu ishrane stvara se višak mokraćne kiseline i holesterola, dolazi do česte fermentacije u crevnom aparatu i postoji opravdana bojazan da će doći do oboljenja kardiovaskularnog sistema i konačno do bolesti raka.
– Mešovita, mesna i biljna ishrana. To je najrasprostranjeniji oblik ishrane danas na planeti. On se podjednako sastoji od mesne i biljne hrane (hrane životinjskog i biljnog porekla). Ovaj način ishrane u potpunosti je prilagođen potrebama čovečijeg organizma u meri da zadovoljava sve osnone i optimalne potrene za nutrijentima i zaštitnim materijama neophodnim za normalno funkcionisanje organizma. Čovečiji organizam je potpuno prilagođen ovom načinu ishrane i u primeni pravilno izbalansirane ishrane, on je za čoveka najpogodniji.
– Ovo lakto-vegetarijanska ishrana. U ovoj vrsti ishrane meso i riba su isključeni. Ishrana se sastoji od jaja, mleka i mlečnih prerađevina u umerenim količinama i mnoštvo proizvoda biljnog porekla. Žitarica, voća i povrća. Takva ishrana može da zadovolji sve potrebe organizma za hranjivim materijama. Lako se prilagođava deci. Odraslima se preporučuje da konzumiranje jaja ograniče na tri komada sedmično, a da koriste mlečne proizvode sa manjim procentom masti, da bi izbegli porast holesterola.
– Lakto vegetarijanska ishrana. Od hrane životinjskog porekla koristi se samo mleko i mlečni proizvodi. I ovaj način ishrane može zadovoljiti potrebe organizma za osnovnim hranjivim vrednostima. Proteini iz mleka obogaćuju sadržaj biljnih proteina. Na taj način organizam dobija neke od potrebnih aminokiselina.
– Strogo biljna ishrana. Ona se sastoji od namirnica isključivo biljnog porekla. U ovom načinu ishrane organizam dobija proteine biljnog porekla i vitamin B 12. Ovakav način ishrane može imati prednosti u lečenju nekih vrsta bolesti kardiovaskularnog sistema, reumatske bolesti i malignih bolesti.
Ukupno posmatrano svaka od ovih načina ishrane ima svojih prednosti i mana i teško je biti isključiv u slučaju opredeljivanja, a nije ni dobro po organizam. Ali, pod uslovom da se pravilno pristupa i u situacijama primene kod zdravih ljudi, mešovita, mesno-biljna ishrana ima izrazitu prednost.
dr. Predrag B. Nenadić,dipl.nutricionista