Osnovna karakteristika šećerne bolesti Diabetes melitus, je poremećaj u metabolizmu ugljenih hidrata. Postoje dva pravca u stavovima naučnika oko uzroka nastajanja šećerne bolesti. Većina smatra da se radi o nesposobnosti organizma da iskoristi ugljene hidrate kao energetski izvor, dok drugi misle da se radi o pojačanom stvaranju šećera iz masti i belančevina putem glikoneogeneze. U oba slučaja se radi o poremećaju nekih organa sa unutrašnjim lučenjem, kao (gušterača, hipofiza, nadbubrežna žlezda) i jetre. Šečerna bolest se manifestuje u povećanoj koncentraciji šećera u krvi (hiperglikemija) i u izlučivanju šećera mokraćom (glikozurija). Šećerna bolest je praćena i pojačanom razgradnjom masti u jetri, pa se tada u organizmu nagomilavaju ketonska tela. Kako organizam nije u stanju da ta tela razgrađuje istom brzinom kojom se ona stvaraju, tada dolazi do relativne acidoze, t.j. smanjenja alkalnih rezervi u tkivima.
Šećerna bolest je praćena i mnogim bolestima koje mogu dodatno da oslabe vitalne funkcije organizma. Postoje tri olika dijabetesa:
Lak dijabet se odlikuje lakom insuficijencijom pankreasa da stvara insulin, a što se odražava na nesposobnosti ćelija da iskoriste ugljene hidrate, kao i onda kada se u organizam unose veće količine šećera. Tada dolazi do umerenog povećanja šećera u krvi, a ponekad i do izlučivanje šećera mokraćom. Ovaj tip dijabeta se obično sreće kod gojaznih osoba srednjeg doba.
Srednje težak dijabet. On se iskazuje jačom nesposobnošću pankreasa da luči insulin, tako da je i pri gladovanju sadržaj šećera u krvi povećan. Ovaj oblik dijabeta se sreće i kod odraslih i kod dece.
Težak dijabet ili kako se još naziva apsolutni dijabet, odlikuje se potpunom nemogućnošću pankreasa da stvara insulin. Kod takvih osoba postoji stalno povećanje šećera u krvi, povećano izlučivanje šećera mokraćom i jako smanjena količina alkalnih rezervi u tkivima i međućelijskoj tečnosti, tkz. relativna acidoza.
Kod lakog dijabeta pravilan dijetetski režim ishrane je sasvim dovoljan da spreči napredak i pogoršanje bolesti. U ovom slučaju ishrana ima ulogu dijeto-profilakse.
Kod srednje teškog oblika dijabete, dijeto-terapija je neophodna mera uz redovno davanje insulina i to naročito u onim slučajevima kada je neophodno povećati unošenje energetskih materija, kada se radi o ljudima koji obavljaju težki fizički rad, ili o deci u pubertetu.
Kod teškog dijabeta, osnovno lečenje je obavezno i redovno davanje insulina. Ovde dijeto-terapija ima pomažuću, ali veoma značajnu ulogu i to pre svega u povećavanju alkalnih rezervi u tkivima, koja je inače kod ovakvih bolesnika značajno smanjena.
Dijeto-terapija:
Kada se planira sastavljanje dnevnog obroka za ovu bolest, mora se voditi strogo računa o sledećem:
– Ishrana mora biti optimalna u količinama belančevina, vitamina i mineralnih soli. Energetske materije moraju da omoguće uslove za normlno funkcionalno stanje organizma.
– Samanjenje sadržaja ugljenih hidrata i masti u obroku, može ići samo do onih vrednosti koje omogućavju da odnos ugljenih hidrata, masti i belančevina bude 2 : 1 : 1.
– Pri sprovođenju dijeto-terapije, sadržaj šečera u krvi može biti blago povećan, ali ne toliko da dovede do glikozurije.
– Pravilnim režimom ishrane se mora izbeći pojava acidoze, odnosno smanjenje alkalne rezervi, kao i izlučivanje ketonskih tela mokraćom.
– Telesna masa mora da se održava između idealne telesne težine i vrednosti za 10 % manjim od nje. Ovo naročito važi za osobe starije od trideset godina.
Sastav dnevnog obroka.
Veoma je čest slučaj da su osobe obolele od diabeta ujedno i gojazne. Tako da se o tome mora prvo voditi računa. U toj situaciji dijeto-terapija diateba, mora istiovremeno da bude i terapija za mršavljenje. Što znači da energetska vrednost dnevnog obroka mora da dovede do smanjenja telesne težine na idealnu vrednost. Ali, kada je reč o osobama sa idealnom telesnom težinom, energetske vrednosti će se odrediti prema realnim potrebama organizma, uzimajući u obzir sve uslovljenosti koje postavlja ova bolest. Međutim, u slučaju da pri takvoj ishrani dođe do povećanja sadržaja šećera u krvi, i izlučivanja šečera mokraćom, treba odmah smanjti energetsku vrednost obroka i dijeto-terapiju dopuniti insulinom.
Belančevine. Da bi se održao stalni pozitivan azotni bilans, odraslim dijabetičarima treba davati 0,75 do 1,5 g belančevina na kilogram telesne mase, a deci 2 do 3 grama. Veće količine belančevina nije preporučivo davati zbog njihove, ne samo postprandijalne termogeneze već i zbog bojazni, da veće količine belančevina mogu prouzrokovati do pogoršanja metabolizma šećera. Neophodni je da kvntitativni odnos belančevina i šećera u dnevnm obroku bude 1 : 2.
Ugljeni hidrati. Dok nije pronađen insulin, glavna dijetetska mera kod bolesti diabeta je bila, najstroža restrikcija ugljenih hidrata. Danas se smatra da dnevni obrok treba da sadrži najmanje 120 do 200 grama udgljenih hidrata.
Masti. Količina masti u dnevnom obroku određuje se na sledeći način. Od kalorijske vrednosti dnevnog obroka treba oduzeti one kalorije koje daju belančevine i šećer, te dobijenu vrednost podeliti sa devet. Odnos ugljenih hidrata i masti treba da je 2:1, da bi se izbegla pojava smanjenja alkalne rezerve, acidoza. Kod izuzetno teških acidoza, daje se antiketogena dijeta. Ona sadrži samo 5 grama masti, a optimalne količine belančevina (70 grama) i relativno dovoljne količine ugljenih hidrata (100 grama).
Mineralne soli. Šećerna bolest je praćena velikim lučenjem mokraće (poliurija), a samim tim i velikim gubitkom mineralnih soli, a to dodatno pogoršava deficit alkalnih rezervi. Zato je neophodno da se pravilnim odabirom namirnica, bogatim katjonima, poveća alkalna rezerva. Važno je takođe, da sadržaj kalcijuma u dijto-terapiji ne bude manji od 1 000 mg, a gvožđa ne manje od 18 mg. Sadržaj soli u dnevnom obroku ne bi trebalo samanjivati ispod uobičajenoh vrednosti, 3 do 5 g, osim u slučajevima hipertenzije.
Vitamini. Šećerna bolest je praćena izuzetno povišenim potrebama za vitaminima, posebno B kompleksa. Prisustvo ovih vitamina uslovljava metabolizam ugljenih hidrata. Takođe, postoje povišene potrebe za retinolom, kao i za, vitaminom C, neophodnim za održavanje opšte i lokalne otpornosti prema ihfekcijama. Sadržaj tiamina u dnevnom obroku treba da bude oko 2 mg, riboflavina oo 2,5 mg, niacina oko 20 mg, vitamina C, ne manji od 200 mg, a vitmina A, ne manji od 2,700 gama.
Zastupljenost namirnica u dnevnom obroku.
Žitarice. Treba koristiti minimalne količine belog i polubelog hleba, mešanog sa kvascem. Posebno se treba odreći testa kome je dodat šećer (kolači i slatka testa).
Mleko i mlečni proizvodi. Dozvoljeno je korišćenje ovih proizvoda, ali bez dodavanja šećera. Prihvatljiv je nemastan sir načinjen od obranog mleka.
Meso i jaja. Dozvoljena je upotreba svih vrsta posnog mesa, a i kuvnih jaja, ukoliko bolest nije praćena hiper-lipidemilom.
Masti. Upotreba raznih vrsti masti nije zabranjena, ali ih treba koristiti u što manjoj meri i po mogućstvu češće biljne masti, naročito kukuruzno i suncokretovo ulje. Ova ulja štite krvne sudove od arteroskleroze.
Povrće. Zeleno lisnato povrće sadrži velike količine katjona i za to ono treba da ima prednost. Takođe zeleno povrće ima i kalijuma, te pritom povećava alkalnu rezervu, kai i velike količine retanola i vitamina C. Ono povrće, koje je bogato skrobom treba svakako izbegavati u dijeti ili ga svesti na najmanju moguću meru.
Voće. Prednost treba da ima sočno voće i ono bogato celulozom, ali ga treba koristiti sasvim umereno, bolje rečeno u manjim količinama. Dok upotrebu slatkih kompota, đema, kandiranog i sušenog voća, treba potpuno zabraniti.
Šećer i šećerni koncentrati. Upotrebu saharoze, drugih šećera i šećernih koncentrata treba potpuno zabraniti. Kao zamena može se koristiti đem sa sorbitolom.
Napici. Dozvoljena je upotreba nezaslađenih sokova napravljenih od voća siromašnog šećerom. Takođe je dozvoljena upotreba alkalnih mineralnih, negaziranih, voda, a u posebnim prilikama i manje, normalne količine vina.
Kvasac, sušeni inaktivisani u umerenim količinama, treba da je svakodnevno zastupljen u dijeto-terapiji.
Ovako sastavljena dijeta obezbeđuje oko 85 grama belančevina (17 %), od toga 35 grama belančevina životinjskog porekla, oko 110 gr masti, a količina ugljenih hidrata ne sme da prelazi 200 grama, tako da je kvantitativni odnos ovih namirnica približno 1 : 1 : 2. Ovako sastavljena dijeta sadrži i optimalne količine mineralnih soli: kalcijuma oko 1,100 mg, gvožđa oko 23 mg, tiamina 2,5 mg, vitamina C oko 400 mg, i retinola oko 3 000 gama.
Osnovna karakteristika šećerne bolesti Diabetes melitus, je poremećaj u metabolizmu ugljenih hidrata. Postoje dva pravca u stavovima naučnika oko uzroka nastajanja šećerne bolesti. Većina smatra da se radi o nesposobnosti organizma da iskoristi ugljene hidrate kao energetski izvor, dok drugi misle da se radi o pojačanom stvaranju šećera iz masti i belančevina putem glikoneogeneze. U oba slučaja se radi o poremećaju nekih organa sa unutrašnjim lučenjem, kao (gušterača, hipofiza, nadbubrežna žlezda) i jetre. Šečerna bolest se manifestuje u povećanoj koncentraciji šećera u krvi (hiperglikemija) i u izlučivanju šećera mokraćom (glikozurija). Šećerna bolest je praćena i pojačanom razgradnjom masti u jetri, pa se tada u organizmu nagomilavaju ketonska tela. Kako organizam nije u stanju da ta tela razgrađuje istom brzinom kojom se ona stvaraju, tada dolazi do relativne acidoze, t.j. smanjenja alkalnih rezervi u tkivima.
Šećerna bolest je praćena i mnogim bolestima koje mogu dodatno da oslabe vitalne funkcije organizma. Postoje tri olika dijabetesa:
Lak dijabet se odlikuje lakom insuficijencijom pankreasa da stvara insulin, a što se odražava na nesposobnosti ćelija da iskoriste ugljene hidrate, kao i onda kada se u organizam unose veće količine šećera. Tada dolazi do umerenog povećanja šećera u krvi, a ponekad i do izlučivanje šećera mokraćom. Ovaj tip dijabeta se obično sreće kod gojaznih osoba srednjeg doba.
Srednje težak dijabet. On se iskazuje jačom nesposobnošću pankreasa da luči insulin, tako da je i pri gladovanju sadržaj šećera u krvi povećan. Ovaj oblik dijabeta se sreće i kod odraslih i kod dece.
Težak dijabet ili kako se još naziva apsolutni dijabet, odlikuje se potpunom nemogućnošću pankreasa da stvara insulin. Kod takvih osoba postoji stalno povećanje šećera u krvi, povećano izlučivanje šećera mokraćom i jako smanjena količina alkalnih rezervi u tkivima i međućelijskoj tečnosti, tkz. relativna acidoza.
Kod lakog dijabeta pravilan dijetetski režim ishrane je sasvim dovoljan da spreči napredak i pogoršanje bolesti. U ovom slučaju ishrana ima ulogu dijeto-profilakse.
Kod srednje teškog oblika dijabete, dijeto-terapija je neophodna mera uz redovno davanje insulina i to naročito u onim slučajevima kada je neophodno povećati unošenje energetskih materija, kada se radi o ljudima koji obavljaju težki fizički rad, ili o deci u pubertetu.
Kod teškog dijabeta, osnovno lečenje je obavezno i redovno davanje insulina. Ovde dijeto-terapija ima pomažuću, ali veoma značajnu ulogu i to pre svega u povećavanju alkalnih rezervi u tkivima, koja je inače kod ovakvih bolesnika značajno smanjena.
Dijeto-terapija:
Kada se planira sastavljanje dnevnog obroka za ovu bolest, mora se voditi strogo računa o sledećem:
– Ishrana mora biti optimalna u količinama belančevina, vitamina i mineralnih soli. Energetske materije moraju da omoguće uslove za normlno funkcionalno stanje organizma.
– Samanjenje sadržaja ugljenih hidrata i masti u obroku, može ići samo do onih vrednosti koje omogućavju da odnos ugljenih hidrata, masti i belančevina bude 2 : 1 : 1.
– Pri sprovođenju dijeto-terapije, sadržaj šečera u krvi može biti blago povećan, ali ne toliko da dovede do glikozurije.
– Pravilnim režimom ishrane se mora izbeći pojava acidoze, odnosno smanjenje alkalne rezervi, kao i izlučivanje ketonskih tela mokraćom.
– Telesna masa mora da se održava između idealne telesne težine i vrednosti za 10 % manjim od nje. Ovo naročito važi za osobe starije od trideset godina.
Sastav dnevnog obroka.
Veoma je čest slučaj da su osobe obolele od diabeta ujedno i gojazne. Tako da se o tome mora prvo voditi računa. U toj situaciji dijeto-terapija diateba, mora istiovremeno da bude i terapija za mršavljenje. Što znači da energetska vrednost dnevnog obroka mora da dovede do smanjenja telesne težine na idealnu vrednost. Ali, kada je reč o osobama sa idealnom telesnom težinom, energetske vrednosti će se odrediti prema realnim potrebama organizma, uzimajući u obzir sve uslovljenosti koje postavlja ova bolest. Međutim, u slučaju da pri takvoj ishrani dođe do povećanja sadržaja šećera u krvi, i izlučivanja šečera mokraćom, treba odmah smanjti energetsku vrednost obroka i dijeto-terapiju dopuniti insulinom.
Belančevine. Da bi se održao stalni pozitivan azotni bilans, odraslim dijabetičarima treba davati 0,75 do 1,5 g belančevina na kilogram telesne mase, a deci 2 do 3 grama. Veće količine belančevina nije preporučivo davati zbog njihove, ne samo postprandijalne termogeneze već i zbog bojazni, da veće količine belančevina mogu prouzrokovati do pogoršanja metabolizma šećera. Neophodni je da kvntitativni odnos belančevina i šećera u dnevnm obroku bude 1 : 2.
Ugljeni hidrati. Dok nije pronađen insulin, glavna dijetetska mera kod bolesti diabeta je bila, najstroža restrikcija ugljenih hidrata. Danas se smatra da dnevni obrok treba da sadrži najmanje 120 do 200 grama udgljenih hidrata.
Masti. Količina masti u dnevnom obroku određuje se na sledeći način. Od kalorijske vrednosti dnevnog obroka treba oduzeti one kalorije koje daju belančevine i šećer, te dobijenu vrednost podeliti sa devet. Odnos ugljenih hidrata i masti treba da je 2:1, da bi se izbegla pojava smanjenja alkalne rezerve, acidoza. Kod izuzetno teških acidoza, daje se antiketogena dijeta. Ona sadrži samo 5 grama masti, a optimalne količine belančevina (70 grama) i relativno dovoljne količine ugljenih hidrata (100 grama).
Mineralne soli. Šećerna bolest je praćena velikim lučenjem mokraće (poliurija), a samim tim i velikim gubitkom mineralnih soli, a to dodatno pogoršava deficit alkalnih rezervi. Zato je neophodno da se pravilnim odabirom namirnica, bogatim katjonima, poveća alkalna rezerva. Važno je takođe, da sadržaj kalcijuma u dijto-terapiji ne bude manji od 1 000 mg, a gvožđa ne manje od 18 mg. Sadržaj soli u dnevnom obroku ne bi trebalo samanjivati ispod uobičajenoh vrednosti, 3 do 5 g, osim u slučajevima hipertenzije.
Vitamini. Šećerna bolest je praćena izuzetno povišenim potrebama za vitaminima, posebno B kompleksa. Prisustvo ovih vitamina uslovljava metabolizam ugljenih hidrata. Takođe, postoje povišene potrebe za retinolom, kao i za, vitaminom C, neophodnim za održavanje opšte i lokalne otpornosti prema ihfekcijama. Sadržaj tiamina u dnevnom obroku treba da bude oko 2 mg, riboflavina oo 2,5 mg, niacina oko 20 mg, vitamina C, ne manji od 200 mg, a vitmina A, ne manji od 2,700 gama.
Zastupljenost namirnica u dnevnom obroku.
Žitarice. Treba koristiti minimalne količine belog i polubelog hleba, mešanog sa kvascem. Posebno se treba odreći testa kome je dodat šećer (kolači i slatka testa).
Mleko i mlečni proizvodi. Dozvoljeno je korišćenje ovih proizvoda, ali bez dodavanja šećera. Prihvatljiv je nemastan sir načinjen od obranog mleka.
Meso i jaja. Dozvoljena je upotreba svih vrsta posnog mesa, a i kuvnih jaja, ukoliko bolest nije praćena hiper-lipidemilom.
Masti. Upotreba raznih vrsti masti nije zabranjena, ali ih treba koristiti u što manjoj meri i po mogućstvu češće biljne masti, naročito kukuruzno i suncokretovo ulje. Ova ulja štite krvne sudove od arteroskleroze.
Povrće. Zeleno lisnato povrće sadrži velike količine katjona i za to ono treba da ima prednost. Takođe zeleno povrće ima i kalijuma, te pritom povećava alkalnu rezervu, kai i velike količine retanola i vitamina C. Ono povrće, koje je bogato skrobom treba svakako izbegavati u dijeti ili ga svesti na najmanju moguću meru.
Voće. Prednost treba da ima sočno voće i ono bogato celulozom, ali ga treba koristiti sasvim umereno, bolje rečeno u manjim količinama. Dok upotrebu slatkih kompota, đema, kandiranog i sušenog voća, treba potpuno zabraniti.
Šećer i šećerni koncentrati. Upotrebu saharoze, drugih šećera i šećernih koncentrata treba potpuno zabraniti. Kao zamena može se koristiti đem sa sorbitolom.
Napici. Dozvoljena je upotreba nezaslađenih sokova napravljenih od voća siromašnog šećerom. Takođe je dozvoljena upotreba alkalnih mineralnih, negaziranih, voda, a u posebnim prilikama i manje, normalne količine vina.
Kvasac, sušeni inaktivisani u umerenim količinama, treba da je svakodnevno zastupljen u dijeto-terapiji.
Ovako sastavljena dijeta obezbeđuje oko 85 grama belančevina (17 %), od toga 35 grama belančevina životinjskog porekla, oko 110 gr masti, a količina ugljenih hidrata ne sme da prelazi 200 grama, tako da je kvantitativni odnos ovih namirnica približno 1 : 1 : 2. Ovako sastavljena dijeta sadrži i optimalne količine mineralnih soli: kalcijuma oko 1,100 mg, gvožđa oko 23 mg, tiamina 2,5 mg, vitamina C oko 400 mg, i retinola oko 3 000 gama.
Ove količine namirnica treba rasporediti u 5 do 6 obeda u toku dana. U slučaju da pri ovakvoj ishrani organizam izlučuje šećer mokraćom, odmah treba smanjiti energetsku vrednost obroka, ili dijeto-terapiju dopuniti insulinom. Pritom treba strogo voditi računa da ne dođe do hipo-glikemičke kome. U slučajevima kome potrebna je posebne intervencija, davanjem šećernih koncentrata (glukoza), ali to je u rukama lekara specijalista i njihovih stručnih službi.
Razlog za ovakvu pojavu je poremećaj u organima za varenje i njihova nesposobnost da potpuno razlože i apsorbuju sve količine unetih ugljenih hidrata, na skrob pre svih. Kao posledica tog poremećaja, šećeri (najčešće skrob) dolazi u debelo crevo, gde se pod dejstvom mikroorganizama razlaže do kiselina, a ove potom deluju nadražajno na sluzokožu debelog creva. U tom procesu, pod dejstvom bakterija nastaju gasovi koji dovode do pojčane peristaltike debelog creva, odnosno do četih stolica – dijareje.
Dijeto-terapija kod dispepsije vrenja.
Prvih dan do dva, treba obustaviti svako uzimanje hrane. U tom periodu se treba organičiti na uzimanje nezaslađenih čajeva i vode, a potom se može preći na mešovitu ishranu. Treba pritom voditi računa da se pri odaberu namirnica izbegavaju one, koje sadrže mnogo šećera, odnosno skroba. U tom periodu prednost imaju one namirnice koje su bogate belančevinama, kao što su mleko, mlečni proizvodi, posno meso, riba, kuvana jaja, ulje i sveži voćni sokovi načinjeni od voća koje ne sadrži više d 5 do 10 % šećera. Nakon što nestanu bolovi i broj stolica se svede na normalan, dozvoljeno je povećavanje unošenja ugljenih hidrata, odnosno, mogu se koristiti namirnice koje ih sadrže u većoj meri. Hleb treba konzumirati samo u obliku dvopeka, sve dok se ne pređe na normalnu ishranu.