NEPRAVIlNA ISHRANA I BOLESTI IZAZVANE NJOM

  Nije redak slučaj da svakodnevno slušamo, kako na sredstvima informisanja u medijima, a i u razgovoru među građanima, da za skoro svaku bolest okrivljuju nepravilnu ishranu.  Ne silazi nepravilna ishrana sa optuženičke klupe i sude joj svakodnevno, a da malo ko može da objasni šta je to ustvari ta, za sve kriva,  nepravilna ishrana. Čak i oni koji je optužuju nisu sasvim sigurni da tvrde kakva je to nepravilna ishrana. Ispada, da je za nekoga pravilno, ono što je drugome nepravilno i obrnuto.  Kao da nismo svi ravnopravni i pred Bogom i pred sudom. Jedni mogu da jedu meso i pečenje do mile volje, pa čak i da umaču u moču, dok je drugima to strogo zabranjeno. O tortama, slatkišima, raznim, ko bajagi prirodnim sokovima sa veštačkim šećerima i da ne govorimo. Oni malo bolje informisani i što su sveta videli, vrde da je spas u povrću, voću i fizičkom vežbanju, a drugi pak da se i od toga goji i te kako, pa čak da nekima i to smeta.  Svakodnevno pred kioscima sa brzom hranom viđamo podugačke redove, a ovamo na sva usta stručnjaci kritikuju tu brzu hranu, govoreći da je ona uzrok mnogim patnjama ljudi. Još je gori slučaj sa pekarama i svim tim pecivom koje mami poglede i izaziva slast na usnama. Svi su čuli priču o četiri bele smrti: šećer, brašno, mast i so. Ako bi tako posmatrali, pa šta onda da jedemo, čime da se hranima i imali uopšte nešto šta je dozvoljeno da se jede. Ovi iz odbrane imaju svoje čvrste argumente, brane se svim silama i pokušavaju da dokažu da je sva hrana “zdrava” i da su ustvari za sve krivi tamo neki nutricionisti, kojih sada ispade da ima kao pleve. Pojaviše se niodkuda i svi sve znaju i obmanjuju ovaj narod, teraju im još muka, pored već postojećih kojih jedva da mogu da se otarase. Sve bi im to uspelo da situacija na terenu nije drugačija. Ti argumenti odbrane brzo padaju u vodu kada se na stolu pojave činjenice koje neumoljivo pokazuju da je ova mala, i na veliku žalost, sve malobrojnija nacija skoro u epidemiji bolesti nastalih nepravilnom ishranom. Gojaznih ima toliko da ako bi se na kilograme brojali bilo bi nas najmanje duplo više na broju, nego što nas ima. Ko je dokon, pa neka prošeta malo ulicama, ili dok se vozi gradskim prevozom, sve će mu biti jasno. Od male dece u vrtićima i školama, pa do onih najstarijih, velika većina su skoro invalidi, a razlog je jasan i bolan! Gojaznost! Mladi izbegavaju fiskulturu i sport, teško im i u gradskom prevozu da stoje, bore se za stolicu kao za “presto”, a stari se jedva kreću i sa štapom. A u većini slučajeva kilogrami su problem.  Pola zdravstvenog budžeta ode na štake i pomagala zbog viška kilograma i niko ne želi da se odrekne tanjira i nepotrebne hrane. Piju lekove kao vodu i misle, u njima je spas. A ne znaju nesrećnici da su jedan čitav auto-put, ili manju varoš popili za badava. Preko 700 hiljada ljudi u Srbiji boluje od šećerne bolesti, a razlog je uglavnom gojaznost i nepravilna ishrana. Više od 50 000 ljudi godišnje umire od kardiovaskularnih bolesti, srčanih i moždanih udara, čiji je uzrok u većini slučajeva nepravilna ishrana. I šta još treba da se spomene, pa da se narod opameti i da počne da veruje tim nutricionistima i lekarima koji jezik otupeše govoreći da su im preveliki tanjir i ostali sa opruženičke klupe, krivci za takvo bolesno stanje nacije.

Nepravilnosti u ishrani nastaju već u onim ranim školskim danima. Preskakanje doručka zbog žurbe u školu, ili radi dovršavanja domaćeg zadatka, nagoveštaj je nastajanja problema koji docnije teško da se može ispraviti. Uporedo sa tim, nadovezuje se i problem obrazovanja školske dece iz oblasti higijene zdravlja i ishrane.  Od malih nogu deca moraju da imaju osnovna znanja o higijeni i zdravlju, i na koji način treba da sebe usmeravaju pravilno se hraneći. Sastavljanje dnevnog obroka, pravilna ishrana  i fiskultura, treba da budu najvažniji predmeti u prvim kontaktima sa školom. Kada nauče kako da zdravo žive i da se pravilno hrane, da  poznaju svoje telo i da se druže sa njim kao sa najboljim prijateljem, i kako da ga slušaju, tada će i perspektiva njihove budućnosti biti daleko jasnija. Da spreme sebi doručak, da isprže, ili skuvaju jaje, da znaju kada i šta treba da jedu za užinu, a šta da ručaju i obavezno večeraju, tada će biti mane brige za roditelje, doktore neće upoznati, biće zdraviji i srećniji, škola će im lakše ići, a i državu će manje koštati. A sa takvom omladinom i perspektiva države će biti drugačija.

Ako se ne govori i stalno opominje na greške i propuste, ako se ne bori, ni rezultata neće biti.

                                              dr. Predrag B. Nenadić,dipl.nutricionista

Tags: No tags

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked*